Odlazak u školu je obično uzbudljivo i zanimljivo iskustvo za mlađu decu. Međutim, za neke je to izvor straha i panike. Roditelji imaju razloga za zabrinutost ukoliko su njihova deca svakodnevno napeta zbog odlaska i boravka u školi, ’’glume bolest’’ da bi sprečila odlazak, želeći da ostanu kod kuće.
Odsustvo želje za odlaskim u školu je uobičajeno za decu uzrasta 5-7 i 11-14 godina, jer je to vreme kada se deca suočavaju sa novim izazovima osnovne i srednje škole. Tada deca mogu pokazati izrazit strah od napuštanja porodice i doma. Za roditelje je veoma teško da se nose sa dečjom panikom i odbijanjem odlaska u školu, ali se ovi strahovi mogu uspešno prevazići, uz profesionalnu pomoć.
Kada dete odbija da ide u školu?
Kada je odbijanje da se ide u školu povezano sa nekom situacijom, to obično biva nakon letovanja, odmora, ili kratke bolesti, kada se intenziviraju bliski odnosi sa roditeljima. Sa druge strane, to može biti posledica nekog stresnog događaja, kao što je smrt kućnog ljubimca, člana šire familije, promena škole ili preseljenje na novu lokaciju.
Uobičajne telesne tegobe kojima deca izazivaju zaštitničku reakciju roditelja su glavobolja, suvo grlo, bolovi u stomaku i to neposredno pred odlazak u školu ili se te tegobe javljaju u danima kada se ide u školu, a ne postoje tokom noći, vikendom i tokom raspusta. U nekim slučajevima dete može jednostavno da odbije da ide u školu.
Ipak, neka deca sa strahom od odlaska u školu pokazuju i druge strahove, pa tako mogu:
- Da se osećaju nesigurno ukoliko ostanu sama u prostoriji
- Da osećaju neprestanu brigu i strah za roditelje ili da će se njima lično desiti nešto loše
- Da osećaju preveliku roditeljsku kontrolu u kući
- Da imaju teškoće sa uspavljiva
- Da imaju košmarne snove
- Da imaju preterane strahove od životinja, čudovišta, provalnika
- Da osećaju strah da ostanu sama u mraku
- Da se osećaju ozlojeđeno kada su primorana da odu u školu.
Ovakvi strahovi su karakteristični kod dece sa separacionom anksioznošću. Ukoliko se kod deteta prepozna sepearaciona anksioznost, potrebno je potražiti profesionalnu pomoć, jer dugoročni efekti ovakvog stanja mogu biti pojava generalizovane anksioznosti, agorafobije i paničnog poremećaja, kao kod odraslih, a koji predstavljaju ozbiljna stanja duševne patnje. Takođe, separaciona anksioznost bi mogla da učestvuje i u razvijanju ozbiljnih poteškoća u učenju, druženju i opštem socijalnom funkcionisanju ukoliko je dete odvojeno od škole i prijatelja duži vremenski period.
Obratite se psihijatru za pomoć
I za roditelje i za decu je od koristi odlazak kod dečjeg i adolescentnog psihijatra, koji bi pružio pomoć detetu i roditeljima, trudeći se da pomogne vraćanju deteta školi i svakodnevnim aktivnostima.
Ukoliko se dete plaši napuštanja porodičnog doma, a ne boravka u školi, strah obično nestaje ako dete ode u školu, tada je korisno razgovarati sa svim članovima porodice o porodičnim odnosima i započeti porodično savetovanje ili porodičnu terapiju ukoliko postoje indikacije za tim.
Odbijanje odlaska u školu kod adolescenata je znatno ozbiljniji problem koji zahteva i ozbiljno angažovanje stručnjaka, zbog čega ne treba oklevati u traženju profesionalne pomoći.
